Učenice 8.d odeljenja i, slučajno ili ne, najbolje drugarice, Astrid Vajs i Marta Megadja proglašene su za najbolje među najboljima. Prva je izabrana za đaka, a druga za sportistu generacije, dok su obe, svojim znanjem i umećem, uspele da stanu pred 90 svojih vršnjaka i ponosno pokažu kako se uči, razmišlja i – odrasta.
Samo dan nakon svečanog oproštaja od osmogodišnjeg školovanja, nasmejane sede u školskoj biblioteci i govore o svojim utiscima:
– Osmi razred nas je pošteno namučio, ozbiljno se radilo i mnogo učilo – priznaje Astrid, vesela i neposredna devojka, večito željna dobrih knjiga i kvalitetne muzike.
I Marta je strepela pred godinom velikih ispita. Posmatrajući svoje prethodnike, znala je da je dobra organizacija ključ uspeha. Neretko rastrzana između učionice i bazena, čvrsto je verovala da s napornim radom ni rezultati ne mogu da izostanu.
– Volim da učim, kao što volim da plivam! Aktivno se bavim sportom od pete godine i rano sam naučila da balansiram na dva fronta. Nije bilo lako, ali je vredelo. Značilo je i što nastavnici imaju razumevanja za moje vanškolske aktivnosti – ističe plivačica „Spartaka“, koja je najbolje rezultate postigla od kada je vodi trenerski tandem Milan Jovanović i Bojan Race.
Prvih školskih dana buduće gimnazijalke rado se sećaju. Kada su pre osam godina prvi put kročile u veliku školu, priznaju, nisu ni slutile šta ih čeka. Odmah im se, međutim, dopala učiteljica, Eva Pal Turzai, čiji ih je blagi pogled ohrabrio da je škola, u stvari, jedno mnogo dobro mesto koje se može voleti kao rođena kuća.
– Nisam imala strah od škole, tim pre što su sa mnom u razredu bili drugari iz vrtića. Učiteljica Eva se istinski borila za svakog od nas, pomogla nam da spoznamo sebe i svoje mogućnosti – dodaje Marta Megadja, čije su i mama i baka išle u Majšansku školu. – Prvi ozbiljniji šok sam doživela tek u petom razredu, kada su nas „ispretumbali“ i formirali nova odeljenja. Srećom, i tada smo Astrid i ja ostale zajedno.
Iako veoma slične, ima i oblasti u kojima se ove dve drugarice potpuno razlikuju:
– Uf, ta matematika! Nisam, izgleda, rođena za nju – mršti se Astrid, dok Marta ozarena dodaje: – Ja je pak obožavam! Nisam uvek sigurna u sebe, ali rezultati, srećom, pokažu suprotno. Tako je bilo i na probnom završnom ispitu, gde sam na nivou škole test iz matematike najbolje uradila.
Da na lovorikama nema dugog predaha, slažu se obe. Na vreme su, kažu, započele pripreme za upis u srednju školu. Svaka je izabrala gimnaziju: Astrid „Deže Kostolanji“ za talentovanu decu, a Marta prirodno-matematički smer u „Svetozaru Markoviću“. Nije tajna da su pripreme bile ozbiljne, teške, ali i dragocene jer su pored novih saznanja stekle i nove prijatelje.
– Spremne smo za novi početak! Nećemo sedeti u istoj učionici, ali ćemo zapravo biti komšinice, jer će nam škole biti u neposrednoj blizini – konstatuje Astrid.
Dobro su, zaključuju zajedno, „potkovane“ jer su imale čast da odrastaju uz dobre učitelje, pedagoge i metodičare, a pre svega ljude:
– Marta Čeke, Beata Vuleković, Izabela Miškolci, Žofija Santo… samo su neki od nastavnika od kojih smo mnogo naučile, ne samo o predmetu, nego o životu uopšte. Imali smo lepih trenutaka, mada verujem da im nije bilo lako s nama protrčati kroz pubertet. Dečje bolesti smo, srećom, preležali, i sada se smejemo situacijama koje su nam se još ne tako davno činile toliko dramatične – primećuju Marta i Astrid.
Fokusirana na nove izazove, Vajsova ističe da u jezicima i komunikacijama vidi svoju budućnost. Marta, međutim, mašta o belom mantilu i specijalizaciji. Bila bi najsrećnija, kaže, kada bi postala pedijatar.
– Imamo vrlo jasne i realne želje, ne razlikujemo se mnogo od svojih vršnjaka. Otvoreni smo i direktni, a to je, čini mi se, dobro – naglašava Astrid, koja veoma ceni individualnost, dok svojoj generaciji zamera što olako osuđuje i ne shvata dovoljno značaj obrazovanja i kontinuiteta u učenju.
– Volim posebnost kod sebe, a rado je uočavam i uvažavam kod drugih. Takođe verujem da je veoma važno da svako, naročito mladi, imaju snove, ali i dovoljno snage da ih slede – zaključuje Marta Megadja.
Primajući čestitke nastavnika, za kraj su ove devojke vredne divljenja nesebično podelile nekoliko saveta budućim osmacima:
– Ne uzimajte sve za gotovo, znajte da vreme leti i cenite svoje nastavnike i njihov napor, oni vam samo dobro žele. Budite otvoreni za nova znanja i čitajte, čitajte, čitajte…
