Ponosno objavljujemo pismeni zadatak koji je napisala učenica naše škole, Jovana Šarčević. Zadatak govori o aktuelnoj temi i samostalan je rad učenika koji pomno prati rad na časovima srpskog jezika i pohađa sve radionice za razvijanje kreativnog pisanja koje se bez nadoknade odvijaju na nivou grada. Učenica je započela i rad na sopstvenom romanu koji u etapama šalje nastavniku i njeni pisani radovi su doživeli veliki napredak.
Svet u doba virusa korona
Pustoš... Sve su ulice utihnule i svaka je kuća zaspala u pet popodne. Više nema kasnih okupljanja koja bi već u sitnim satima noći bila ispunjena nevinim govorkanjima i slatkim tajnama.
Subotičkim ulicama ponekad se primeti koji praznoglavi momak što iz dosade beži sa policijskog časa. Korzo je pust, ostavljen da njime vladaju golubovi što se svađaju oko mrvice hleba. Balkoni na višim spratovima puštaju svoj bršljan da puzi ka dnu svojim suvim granama. Uvija se oko raznobojnih figura i detalja secesijske arhitekture, dok gmiže ka masovnim, drvenim vratima. Hrast, nekada slobodan u prirodi, beše povinovan ljudskim mašinama i stegama i doveden u oblik kakav je za njega zamišljen, neprirodan. Sada bespogovorno služi nama, koji ga uz pomoć brave odgurujemo i nemarno zalupimo. Ne slušamo njegovu tihu bol i gnev prema ljudskom rodu. Iza ovih vrata nekada su se krile porculanske vaze i uljane boje, a sada samo puste police prekrivene prašinom zaborava. Noć se polako spušta, tiha i usnula pred čitavim gradom. Neke glavice stidljivo proviruju iz okvira prozora gledajući bistro nebo, bez smoga da ga guši. Gledaš u zvezde i pitaš se - kada će se sve ovo završiti? Kada će se sve vratiti u normalu? I onda se setiš dana pre vanrednog stanja, što su prolazili olako, bez straha šta će se sutra desiti. Kinu krivimo zbog puštanja virusa, Italiju osuđujemo zbog zaobilaženja pravila, a na kraju ni sami ne znamo ko je zapravo kriv. Pa mi, mi koji činimo ovaj svet, mi koji smo jedno, mi koji ne pazimo na sebe. I ti tako polako toneš u san sa svojim mislima, dok nekom dan tek počinje sa istim tim gorkim razmišljanjima što se pakosno smeju i odzvanjaju u glavi. Ipak, nije sve tako crno. Heroji u belim mantilima i s plavim maskama se svakodnevno hvataju u koštac sa nemilosrdnim virusom u borbi za život ili smrt. Hrabro brane one koje mogu i leče one koji nisu imali sreće. Zato navijajmo,molimo se, budimo srećni za sve njih, kod kuće.
Prevazići ćemo ovo, možda ne danas ili za godinu dana, ali ćemo se držati zajedno i pobediti. I jednog dana se prisećati teških vremena i znati - ko zna zašto je to bilo dobro.
Jovana Šarčević, 7.b
Mentorstvo: nastavnik Sanja Babić
